E-Book Overview
Godina je 1914. Brojna nadmoćnost i bolja oružana opremljenost austrougarske vojske primorava demoralisanu i razbijenu srpsku vojsku na povlačenje sa Suvoborskog fronta. Komandant Prve armije general Živojin Mišić sukobljava se sa Vrhovnom komandom i Prestolonaslednikom zbog odluke da se vojska povuče u Milanovac i brzo pripremi za odlučan kontranapad koji bi iznenadio neprijatelja. Krajnji ishod najčuvenije i najznačajnije bitke između Kraljevine Srbije i Austrougarske u Prvom Svetskom ratu, poznate u istoriji kao Kolubarska bitka, krajnje je neizvestan... „Delo koje neprocenjivom snagom svedoči gde smo počeli u 20. veku i kako smo ga završili. Ova knjiga je mera tog najvećeg putovanja.“ Chicago Tribune Book World „Zaista monumentalno delo!“ World Literature Today
E-Book Content
DELA DOBRICE ĆOSIĆA VREME SMRTI 2
Dobrica Ćosić VREME SMRTI druga knjiga roman
BEOGRADSKI IZDAVAČKO-GRAFIČKI ZAVOD 1984.
MMXVII
Suvoborsku bitku u ovoj knjizi posvećujem Antoniju Isakoviću, prijatelju, piscu bitaka „Velike dece" — sinova suvoborskih ratnika.
DRUGI DEO Suvoborska bitka
GLAVA PRVA
1 Poslanicima Kraljevine Srbije u Petrogradu Parizu Londonu Ako za najkraće vreme ne dobijemo municiju za poljske topove i haubicu neminovno nastupa katastrofa srpske vojske Srbiju neka gori slom nego hiljadu osam stotina trinaeste Pomagajte najhitnije Naša vojska ne može izdržati ni deset dana a da neprijatelj ne dođe do Kragujevca I onda je slom Molite i preklinjite da nam se municija najhitnije šalje Pašić Ne zaboravite napomenuti da je na Srbiju navalilo sedam austrijskih korpusa Ako nas snabde municijom i obućom odolećemo i protiv deset korpusa Pašić
2 General Mišić od Rudnika vidi: Podrinje, Mačva i Pocerina iskrenuli se i nagnuli ka Šumadiji n Pomoravlju; kao da je austrougarska armija preturila taj deo Srbije sa selima i varošima, uz artiljerijsku grmljavinu prosula je sa nebom, potocima, glibom, pa iz brda i dolina pomešanih sa oblačinom i opalim lišćem, jedinim drumom koji vodi ka središtu Srbije, među šljivicima i zabranima, strnjištima i nedobranim kukuruzima — otiče sve što je živo i voda, prolazi sve što može da beži i što može da se ponese i povuče. Od tog pretura, i drum se izlomio, zagubio u šumarcima, selima, pustim poljima, pa niz taj smoničavi, izgacani usek među vranim vrzinama i golim međašima, po zakonu zemljine teže i snazi straha ljudskoga i životinjskog — strovaljuje se i teče narod i stoka, kola i psi, živina i pokućstvo. Sve u istom pravcu. Protiv njega. Jer danas jedino on ide smerom suprotnim od opšteg; jedino on ide tamo odakle sve beži. Od Kragujevca, nikog nije stigao ni prestigao. Kao da ni vrane ne lete ka zapadu i bojištu. Otuda studen vetar brizne i zakosi kišu. Tamo se i vrhovi planina posnežili. A presreću ga unezverenost dece i stoke, prekor i mržnja u pogledima žena i staraca. Ne skriva se šapkom ni zavesicama na oknima Prestolonaslednikovog automobila; susretne i otrpi svačiji i svaki pogled. Sinoć su u Vrhovnu komandu stigle depeše: put za Loznicu, kojim je prekjuče automobilom prošao komandant Balkanske vojske i Kaznene ekspedicije na Srbiju, feldcajgmajster Oskar Poćorek, njegovi, Poćorekovi, oficiri iskitili su vešalima s popovima i starcima, a jarke pored plotova postreljanom decom i posečenim ženama... Vojvoda Putnik, pružajući mu te depeše, opet je izrekao svoju opomenu koju posle pada Šapca izgovara uz svaki nepovoljan izveštaj sa fronta: „Ne zaboravljajte, Mišiću, taj feldcajgmajster Poćorek napisao je u jednoj svojoj osvetničkoj naredbi da je srpski narod, smrdljiva, prljava ,zločinačka rasa'. Podsećajte na to srpske oficire. Stalno ih podsećajte ako niste namerni švapskom naredniku da budete konjušar." A na to je vojvoda Stepa ispričao kako su Švabe starca vodeničara
privezali za vodeničko vitlo, podigli ustav i pustil