E-Book Overview
Književni junaci romana Ljudi sa četiri prsta pripadaju sloju odbačenih, bivših ljudi, propalih egizistencija. To je ceo jedan svet podzemlja ili, paralelni svet, sva istočnoevropska emigracija koja je našla utočište u zapadnoevropskim zemljama. Emigranti svih vrsta, čije je jedino zanimanje karađa, pljačka, nasilje i teror, glavni su junaci ove crne hronike Evrope. Vozovi, konclageri, svratišta, uglavnom na teritoriji Nemačke, jesu mesta na kojima se pojavljuju Bulatovićevi junaci. U Ljudima sa četiri prsta nema ni glavnog događaja ni glavnom junaka. U prvom planu je pojava ili fenomen emigracije, a kroz niz karakterističnih zgoda ukazuje se na politički i egzistencijalni vid ovog problema. Čitav ovaj svet ubica, lopova, zločinaca Bulatović posmatra iz posebne vizure koja pomera granice stvarnog i nestvarnog, pa i samim junacimanjihov život katkad liči na igru. Koristeći se metodom groteskne gradnje slika, Bulatović je ostvario upečatljivu sliku sveta koji deluje kao opomena, upozorenje na danas sve prisutniju opasnost od nasilja i terora.
E-Book Content
Miodrag Bulatović
LJUDI SA ČETIRI PRSTA
„Domovino, ne treba mi više tvoje ime. Domovino, hajde da svedemo račune, ti i ja: uzmi sve što si mi dala, na prvom mestu ime, koje ti vraćam, pa me oslobodi svoje sudbine i svog mraka! Jer, domovino, protiv tebe sam stoga što si ti, ogromna i bez srca, a ja beznačajan i porocima načet, štetan u tebi, koja si velika, rumena jabuka! Domovino, prokletstvo moje, jabuko, pusti crva da izađe iz tebe, a ti rasti i krupnjaj, budi najveća i najlepša među jabukama…! „Sudbina, kažeš. Jeste, sudbina, ali svinjska! Prvo voliš domovinu, boriš se za nju, krvariš i ponosiš se tim. Domovina te, voljena, odbaci, i ti se nađeš, sav u ranama i suzama, na nečijem bunjištu. ’Domovino, jedina, ne daj da ti pljuju sina!’ zacviliš. Niotkud pomoći. Mrak i sove! Onda te i s tog smetlišta, ružnim rečima i psima, oteraju, kao što su mene, pre dvadeset i kusurgodina. Sve više tuguješ za rodnim krajem, za crkvama igrobljima, za pesmama na svomjeziku. Ne znaš nikad, u tuđini, gde je istok a gde zapad, pa tumaraš, ideš za Ijudima koje ni po čemu ne možeš voleti. Posebno ne zato što znaju strane sveta, što imaju svoj pravac, dom i krst negde u njemu. Pokušavaš domovini, iznemogao i u krpama, da pomogneš.’Ne tako, sirotice! ’poručuješ joj: ’Ne tako, već ovako, osramoćena moja sestro! ’Domovina, budući velika i bez srca, svaka pa i naša, to i ne čuje, ne vidi. Briga nju što ti se bore pletu oko očiju, što te pokrivaju plesan i rđa, što se savijaš i smanjuješ, kao ovoja. ’Domovino, bezdušna i nezasita kurvo! ’krikneš, jedne noći, pa staneš kovati osvetu.Probudiš se promrzao, gladan i žedan, ubica, krvopija, emigrantski satrap! Spaliti, dakle, onojedino što ti je, posle svih brodoloma ostalo, očevu zemlju! Šakom ugušiti sopstveno, namučeno srce! Nasrnuti na tuđe živote, na svoju bednu, od napuštenosti i čežnje izludelu glavu!“
I OD ZVEZDA DO SVINJA
1. S rukama na leđima Marković je kao vreća bio strovaljen u ugao kombija, između dva snažna ljudska tela. Kako se rasklimatano vozilo, tandrčući po rupama uskog seoskog puta, koji je vodio uzbrdo i pravo k nebu, zanosilo i na krivinama pretilo da će se raspasti, tako su se ramena i laktovi otmičara upirali u njegova rebra i bokove. Da mu oči nisu bile zavezane, video bi da jedan od kidnapera, onaj prvi, kog su činilo mu se, zvali Brekalo, na krilu drži mokru vreću, konopac, nekakve makaze. Bile su žuljevite, vlažne i slane Brekalove ruke: Stezale su mu usta, vukle ga za jezik, kad god bi, ako sabijen i stešnjen zaustio da krikne i kaže da ga boli tako zasukan i do krvi nažuljen vrat, da će mu ispasti oči iz duplji, da će povratiti utrobu ne prestanu li sa stezanjem. No, Marković više nije imao snage da viče. Samo je krkljao. Slušao je kako kombi obliva ledena, bavarska kiša. Drugi mu je, Tomo Da