E-Book Overview
Ko su đavoli Miodraga Bulatovića koji dolaze, koji su došli, koji su, evo, ponovo među nama? To su lica iz beogradske svakodnevnice, ona koja naši otmeni kritičari olako i pogrešno nazivaju "podzemlljem". To su kafanski proroci, promašeni umetnici, monomani, ispuštene ženske, zaboravljeni i usamljeni starci, mitomani i njihovi verni slušaoci, džeparoši, četvoroprstaši, stanari potkrovlja i podruma, pesnici i slikari, filozofiranju skloni lumpenproleteri, periferijski šljam i kalankusur, seksualni i ostali manijaci, svi oni što žive bez ograda i predrasuda. To su lica koja možete sresti na ponoćnim ulicama, po kafanama, na pristaništu, oko staničnih restoracija, po bezimenim svratištima.
Šta je đavolsko u njihovim naopakim životima? Upravo ništa, sve je svakodnevno i obično. Iako prepoznatljivo, kao i grad koji ih melje i satire. Neobičnim ih čini piščeva vizija, koja banalnu, trivijalnu stvarnost natapa i prožima nečim višim, težim i opasnijim, njegova sposobnost da u "malim momcima" nađe "veliki pakao", da izmisli prava umetnička sredstva za iskazivanje svega toga i da bude dosledan.
E-Book Content
Miodrag Bulatović
Đavoli dolaze pripovetke
2
Nije li čovjek na vojsci na zemlji? a dani njegovi nijesu li kao dani nadničarski? Kao što sluga uzdiše za sjenom i kao što nadničar čeka da svrši, Tako su meni dati u našljedstvo mjeseci zaludni i noći mučne određene mi. Zato ja neću braniti ustima svojim, govoriću u tuzi duha svojega, naricati u jadu duše svoje. Šta je čovjek da ga mnogo cijeniš i da mariš za nj? Knjiga o Jovu, gl. 7.
3
Izlaz iz kruga Uvod: Ovo je priča o meni, njoj - rumenoj kao višnja, i njemu, veselom pa onda neveselom.
Prva glava Videh: mili po travi, nečujno i podmuklo. Pređe preko otkosa sa slamčicom na leđima i zamalo se ne prevrnu kraj moje šake. Skočih i vrisnuh. Ona se zaustavi i pogleda me. Da se makla, stao bih bežati. Ali ona osta nepomična i čudno nema. Pomislih: mora da joj je veoma žao što sam pobegao. Ona se pomače i učini mi se da hoće da se prevrne. Da sam se oglednuo, ulovio bih u očima i na obrazima strah. Ali ja nisam imao ogledalo i video sam samo kako mi se nogavice tresu na otkosima. Ona se opet pomače. Štap iznad moje glave zatrese se kao da je u ruci stogodišnjaka. Pomislih: o ovome neću pričati ni njemu ni čobanima. Ismejavaće me. Ali, bogami, ma koji od njih da je bio na mome mestu, prepao bi se. U meni se strah malo sleže. Videh: ona sakatim hodom zaobiđe lokvu, odmeri me i zavuče se pod kamen. Zapamtih joj pogled. I oči, male kao dve tačke. Pomislih: sramota - mogao sam je ubiti. Ali... zaista sam kukavica. Pobedila me je. Zabele se stado na rubu livade. Kraj jagnjeta što je ležalo stajao je on. Poznah ga po torbi i nogavici. Bili smo bosonogi najamnici, bez krova i hleba. I oči smo imali. Od njih nismo mogli pobeći. Eh, da ih nije bilo. Njegove su bile vesele i plave kao u mačka, a moje crne, zapaljenih kapaka, naviknute da suze. Tada čuh: on stade da poverava nešto svirali i ovcama. Vrana sastavi krug iznad mene, pa se, ko zna zašto, zanjiha na grani trešnje. Moj pas pogleda prema njemu. Upitah se: da li vrana i pas uživaju u njegovoj slici ili joj se čude? »Ej«, viknuh, »hodi ovamo!« Glas mi odjeknu u brdima i šmugnu u šumu kao senka. Otkosi su ležali i mirisali. Tamo gde su se oni završavali, počinjala je trava. 4
»Što ću ti?« »Da vidiš nešto«, rekoh gledajući u kamen. »Nemam ja s lažovima posla!« »Ovoga puta ne lažem.« »Eh, ti ne lažeš. Čim zineš, ti već slažeš.« »Dođi brzo.« »Kaži što ću ti, pa ću doći.« »Nešto sam našao. Nešto živo i opasno.« Videh: zadihan i mali, uskih ramena i bled, osloni se na štaku kraj mene. Gledali smo se. Ja sam bio uplašen. On mi nije verovao. On mi nikad nije verovao. »Što si me zvao?« Izgovorio je to strogo, s uvredom u očima. Mislio je da sam ga slagao i ovog puta. Ali kad mu sve ispričah,