Izabrana Proza

E-Book Overview

Pripovetke od kojih su najpoznatije: Deca, Kula, Panorama, Prozor itd. čine ovu zbirku autora Ive Andrića pod nazivom “Izabrana proza”.

E-Book Content

IVO ANDRIĆ IZABRANA PROZA "Mali ljudi, koje mi zovemo 'deca', imaju svoje velike bolove i druge patnje, koje posle kao mudri i odrasli ljudi zaboravljaju. Upravo, gube ih iz vida. A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu osnovne škole iz koje smo davno izišli, mi bismo ih opet ugledali. Tamo dole, pod tim uglom, ti bolovi i te patnje žive i dalje i postoje kao svaka stvarnost." -("Deca") KAKO SAM ULAZIO U SVET KNJIGE I KNJIŽEVNOSTI Ne sećam se i ne bih mogao pouzdano odrediti kad sam počeo da pišem, jer se u meni moja prva želja za pisanjem i potreba za izrazom u toku vremena pomešala sa stvarnim počecima moga pisanja. Čini mi se da je uz prve knjige koje sam čitao, ili samo gledao, vezana i prva pomisao da nešto i sam napišem ili bar u mašti uobličim. A knjiga, to je bila velika strast i velika muka naših mladih godina. Ona je bila i ostala želja moga detinjsva. Dečak u trećem razredu gimnazije, ja sam patio od prave žeđi za knjigom.Ta žeđ je bila utoliko veća što se do knjiga teže dolazilo. A knjiga u našem tadašnjem životu bila je retka i skupa, gotovo nedostižna stvar. U našim sirotinjskim stanovima nije bilo knjiga, osim udžbenika ili nekog ubogog kalendara. Škola je pružila malo ili ništa, a o kupovini nije moglo biti govora. U tadašnjem Sarajevu postojale su tri ili četiri knjižare, naravno, i kancelarijski i školski materijal. U stvari, bolje bi bilo to kazati obrnutim redom, jer su knjige bile sporedan, a kancelarijski materijal glavni artikal. Najveća i najbolja takva "knjižara i papirnica", svojina nekog doseljenika, bila je jedina koja je, pored nešto naših, imala i dosta stranih knjiga, na nemačkom jeziku, u jednom, na savremen način aranžiranom, dobro osvetljenom izlogu. Knjige su bile ponajviše bečka ili minhenska izdanja, uglavnom lakša, zabavna književnost, namenjena za lektiru austrijskim činovnicima i oficirima, a uz to i ponešto nemačkih prevoda sa ruskog ili iz skandinavskih književnosti, koje su tada bile u velikoj modi. Uostalom, za mene su bile sve jednake, jer ni o jednoj nisam ništa znao. Znao sam samo da su knjige, da me svojom sjajnom opremom, tajanstvenim naslovima i nepoznatom sadržinom neodoljivo privlače, i da ih strasno želim. Pred tim izlogom proveo sam, u ranim đačkim godinama, mnoge časove. To je bio moj prvi i za dugo jedini "prozor u svet", moja "veza" sa velikom svetskom književnošću (tako sam mislio!) o kojoj ja ništa nisam znao osim to da mora negde da postoji, a o kojoj mi niko, pa ni naš nastavnik književnosti, koji nit je bio pravi nastavnik nit je imao mnogo veze sa književnošću, nije ni tada ni docnije mogao ništa da kaže. U kišnim popodnevima, kad dečaci mojih godina čeznu za nečim novim, lepim i uzbudljivim, traže hranu duhu i mašti, hranu koja im je potrebna isto kao hleb i voda, a koju im u našim tadašnjim prilikama ni kuća ni škola ni društvo nisu mogli da pruže, ja sam često napuštao našu neveselu sobu i strmim sokacima, po izlokanoj krupnoj kaldrmi, slazio dole u ravni i lepši deo grada. Išao sam pravo do knjižare i stajao dugo pred njenim izlogom, koji sam tako dobro poznavao da sam primećivao svaku i najmanju promenu i radovao joj se kao ličnom doživljaju. Po nekoliko puta sam odlazio od tog izloga pa se opet vraćao, sve tako dok ne stane da se spušta jesenje veče i dok u izlogu ne plane svetlost, i njen odsjaj ne padne po mokrom asfaltu. Tada je valjalo napustiti sve to i vratiti se gore u mahalu svom stvarnom životu. Ali osvetljeni izlog nije bilo lako zaboraviti. U noćnim dečačkim snovima i polusnovima on je bleštao i kružio u fantastičnim preobražajima; to i nije bio više običan gradski izlog sa knjigama, nego vasionska svetlost, deo nekog sazvežđa kome sam težio s