бонавиа Bonavia

Sanji 1. Ponovo na mestu zločina, kaže u sebi. Da su misli vidljive, kakav bi to pakao bio! Ona sedi pored njega. Zamišljena i odsutna. Taksi je skrenuo u strmu Ulicu Miko, u smeru tvrđave. Tek prolistale krošnje čuvale su jutarnji hlad, uprkos neuobičajeno toplom aprilskom suncu. – Ovde je nekad živeo Šandor Marai. – Zažalio je čim je to izgovorio. Njen pogled ga je presekao. – Zašto bi to trebalo da mi bude značajno? Šandor Marai? Ko je on? – Mađarski pisac… – Ja mislila japanski. – Baš si duhovita! Dao sam ti pre dve godine njegov dnevnik… ne, ima tome i čitave tri… – Sećam se, neviđen smor. Onako kako ti voliš. Zbrišeš svakog prvog u novo sklonište. Ništa sam ne izgradiš. To si ti! – Ne preteruj – mahinalno se branio, ne misleći da preteruje. Taksi je prošao rampu i skrenuo desno, pa levo. Špalir uređenih fasada niskih kuća sa muškatlama na prozorima. Promiču restorani, kafei, prodavnice suvenira. U dubinama širokih kapija ukazuju se unutrašnja dvorišta. Marko sedi pored vozača. Pogledom guta svaki detalj. Marija prepoznaje uzbuđenje. Takav je gde god da doputuju. Zna mu i misao u tom času: kako bi bilo divno sakriti se u ovom snu. Ušuškan u spletu čarolija i banalnosti. Neka samo traje bez početka i kraja. Bajkoliki prizor uspavane varošice naglo iščezava kada izbiju na trg. Taksi obilazi krug i zaustavlja se ispred velelepne zgrade. U produžetku trga katedrala, a ravno ispred, u beloj svetlosti, širi se nepregledna Pešta. – Nekadašnje ministarstvo finansija – nije odoleo da se ne pohvali podatkom, istina upola glasa. Samo se osmehnula. Znao je da mu je oprostila, da ju je savladao zanos dugo očekivanog trenutka. Osvrnula se po trgu. Prepoznao je na njenom licu zadovoljstvo. Bila je to opet Marija od pre šest godina, ona koju je upoznao u redu za vize ispred mađarskog konzulata u Beogradu. Jedva se uzdržao da njen pogled upućen ka dnu ulice na drugoj strani trga ne isprati rečima: Tamo na kraju je kafe Miró. Sećaš se? Kako se ne bi sećala? Našli su se tog sparnog septembarskog popodneva na trgu Verešmarti, u kafeu Žerbo. Ispratila je prijateljicu na put u Ameriku, vratila se u hotel i sručila u fotelju. Čitav život se zaustavio u grumenu teskobe koji se širio iz stomaka. Želela je da plače, ali nije išlo. Zagušljiv, jeftin apartman u blizini stanice Keleti, na koju je tri dana ranije bila doputovala. On bi zapamtio ne samo ime hotela, ulicu i broj, već i lice recepcionera, od kad do kad serviraju doručak, malu klupu u liftu, boju peškira, izloge obližnjih prodavnica, tablu na tramvajskoj stanici s rasporedom vožnji. I nepogrešivo bi znao kada ide poslednji tramvaj. To bi joj saopštio s osmehom pobednika, osmehom koji je govorio da njega ništa ne može da iznenadi, da je osigurao svaki korak, zaštitio se od neizvesnosti koje vrebaju nepripremljene i neoprezne. Na ulici je najsigurniji, u spletu tramvajskih vožnji, sumanutih presedanja i naglih odluka da se prođe baš tom putanjom, da se popije pivo baš u restoranu gde je neko njoj nebitan ko zna kada zalazio. Kakav neverovatan tip! Toliko drugačiji od onih s kojima je trošila mladost, bez računa, kako se to obično u mladosti radi, istina, onako kako on sam nikada nije činio. I nije problem u tome, već u neskrivenom ponosu i zadovoljstvu, gotovo beslovesnoj sreći kojom je premošćavao prostor koji je trebalo da bude život sâm. Naslutila je to od prvog dana, pa ipak, ostala je s njim tolike godine, u nadi da će njihova veza preživeti iskušenja, ponekad teško zamisliva. Ministarstvo finansija, ponovila je u sebi dok ga je posmatrala kako plaća taksisti i užurbano uzima stvari iz prtljažnika. Kao da negde stalno kasni, čela već orošenog znojem. Sigurna je da će i ovaj trenutak pamtiti. Podsetiće je kad-tad na tog debelog čoveka u razdrljenoj košulji. O da, scena se već ugnezdila negde u pukotini sutrašnjeg dana. Stalno je to radio, opsesivno se bavio glupostima koje čine sadržaj trenutnog