E-Book Content
Urednici MILORAD ĐURIĆ DRAGAN LAKIĆEVIĆ MARKO NEDIĆ
Broširana serija pokrenuta u ratu 1999.
SRPSKA KNJIŽEVNA ZADRUGA
ALEKSANDAR DEROKO
USPOMENE BEOGRAĐANINA Izbor MOMA DIMIĆ DRAGAN LAKIĆEVIĆ
MMXIX BEOGRAD 2000.
Beograd oko 1900. godine (zmijasta linija označava granicu tadašnje varoši)
BEOGRAD NA SUSRETU DVA VEKA Pred sam kraj XIX veka Beograd je bio više no upola manji od današnjeg, i to ako se izuzmu predgrađa a računa samo varoš. Ona sa savske strane nije tada išla dalje od Bare Venecije i železničke stanice, zatim se pružala do kraja Sarajevske ulice (kafana „Tri ključa“), pa dalje je izlazila gore na plato sa malom starom crkvom Svetoga Save. Obuhvatala je još „Englezovac“ (tadašnju Makenzijevu ulicu), a na Carigradski drum je izlazila kod „Staroga đerma“. Zatim je uključivala još Palilulu i Hadži-Popovac i najzad silazila na Dunav kod klanice. Izvan toga jezgra bila su neuređena predgrađa, Čukarica, Senjak, Čubura, Bulbulder i dunavska Jalija nizvodno od Dorćola. Tu sam se rodio i ja šest godina pre kraja prošloga veka. To je bilo na spratu više „Perola“, u Knez Mihailovoj ulici. (Ne hvalim se što sam se rodio u glavnoj ulici tadašnjeg Beograda već ovo pominjem kako bih mogao reći i reč-dve o nekim prilikama stanovanja i da bih pomenuo i neke događaje i ljude). Kuća je bila na sredini bloka preko puta današnje „Albanije“. Na uglu ka Terazijama bila je apoteka „Delini“ a na drugome kraju, gde je danas robna kuća „Beograd“, bila je kafana „Hajduk Veljko“. Između ta dva ugla, na sredini, bila je kuća na sprat sa velikim, uvek otvorenim, kolskim prolazom, kroz koji se ulazilo i u baštu kafane. Desno od toga prolaza bio je, s ulice, lokal Karla Perola. Unutra mermerni stočići sa livenom nogom u secesion šari. Tu su trgovci iz Knez Mihailove ulice svraćali ire ručka na pivo i meze. Prodavane su sardine, ringlice, maslinke, strani sirevi, ajvar i strana pića u flašama. To su bile takozvane „delikatesne radnje“. Iz onog kolskog prolaza vodile su stepenice na sprat. Prvo, na pola puta, bio je, da tako kažemo, klozet (tada se to drukčije zvalo). Klozeti nisu smeli biti u samome stanu, jer kanalizacije, tada, još nije bilo. Bila je tu lepo oribana daska sanduka, a da bi bila žuta u ceđ je dodavan
šafran (inače u samome stanu su za noć bile predviđene i neke druge manje, pomoćne zgode). Gore u stanu Uja, Jovan Đorđević, onaj koji je, pored ostalog, bio i osnivač Narodnog pozorišta, profesor Velike škole, a koji je napisao i prvi latinski rečnik (od koga je na tavanu bilo još knjiga, pa smo ih mi deca krali i prodavali knjižari Valožića na Varoš kapiji u pola cene). Sećam se, dolazi kod njega profesor Jovan Turoman i oni se s vrata pozdravljaju „Amice“ Amice“... i dalje sve latinski, ceo razgovor, a mi deca zinuli, gledamo. Dolazio je tu i Tona Hadžić iz Novog Sada i uvek imao crnu svilenu pantljiku oko glave preko čela, jsr je patio od glavobolje. Tu je stanovao, dakle, Jovan Đorđević, samac, neženja, koji je doveo svoju rodbinu iz Sente, Bečkereka i Mokrina. Nije se ženio, a mrzelo ga je da živi sam. Bila je puna kuća. Tako je tu bila i moja majka, ćerka njegove sestre. Tu se ona i udala za moga oca i tako sam se i ja tu rodio. Sve to nije važno, ali ipak može biti interesantno kako je izgledalo štošta od života u jednoj tadašnjoj beogradskoj kući. Bilo je puno soba. Uja je imao svoju, sobu sa stelažima punim knjiga. Mi deca tu nismo imali pristupa, samo smo ga viđali u dugačkom šlafroku a sa zelenim štitom na čelu, pored velike petroleumske lampe na stolu. Tu js bio i jedan teleskop kupljen u Beču, kroz koji smo, kada se iznese na tavan, smeli da vidimo četiri meseca, mislim Jupitera, ali nam je veće zadovoljstvo činilo kad smo mogli da vidimo preko Save kravu u nekom seoskom dvorištu ili da pročitamo sat na zvoniku crkve. U kujni se ložio „šporet“ još jutrom. Kuvalo se mleko, a da ne za