Peti Prst

Miodrag Bulatović PETI PRST (O onima koji nisu ušli u roman LjUDI SA ČETIRI PRSTA) Putopis MMXVI Džepna knjiga Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda Urednik PETAR ŽIVADINOVIĆ Recenzent VASO MILINČEVIĆ Korice NIKOLA MASNIKOVIĆ Ilustrator LJUBOMIR JOKANOVIĆ Lektor: Marija Vuković Tehnički urednik: Ružica Vukašinović-Stanisavljev. Izdanje i štampa: Beogradski izdavačko-grafički zavod, Bulevar vojvode Mišića 17. Tiraž 20.000. Za izdavača: Dušan Popović, generalni direktor. BEOGRADSKI IZDAVAČKO - GRAFIČKI ZAVOD Od istog pisca: ĐAVOLI DOLAZE, novele VUK I ZVONO, ciklusna proza CRVENI PETAO LETI PREMA NEBU, roman HEROJ NA MAGARCU, roman GODO JE DOŠAO, drama LJUDI SA ČETIRI PRSTA, roman RAT JE BIO BOLJI, roman (u pripremi) Njegovu su smrt javile novine koje se noću štampaju i zaudaraju u rano gradsko jutro katranom. I pisali su da je zlikovac — kao što i jest — i da je sve u redu i pravo — kao što i jest — jer ko dira u tuđe, zaslužuje smrt. Ali ime mu se nije znalo, jer su njegovi papiri bili lažni, a poznao ga nije niko, jer ovakvi kao što je on nemaju znanaca. On je poginuo za jedne provale, ubio ga je jači od njega — a jači imaju pravo! — ustrijelio ga je jedan od onih koji sili služe, a ti gađaju dobro. Jedni umiru u postelji tiho i među svojima, drugi u bolnici ili ubožnici ili u kom drugom kanalu humanitarnosti, a treći na poljima sumnjive slave, ali malo ko umire ovako kao on, uhvaćen u krađi i ustrijeljen kao pseto na tuđem mračnom tavanu — i malo ko ovako sramno. On nije zaslužio bezimen sramotan grob ni prezir kukavica, nego uzdah dobrih ljudi i samilost i pjesnikov stih, jer nije lako nesrećniku: kriti svoju mladost danju, na periferiji gradu, po jazbinama, a noću ići na nečastan zanat. Bez mape, bez oružja i špijuna, uzdajući se u svoje oči i svoje ruke on je provalio u tuđu kuću — drugi provaljuju u države! — da uzme što mu za život treba — drugi za raskoš kradu. Jedni se bore za veliki posjed, drugi za milijune, a treći za priznanja od lažna zlata, on se je borio za svoj go život, grešan i bolan kao i drugi, tek on je imao manje sreće i podlegao je u neravnoj borbi; na tuđem mračnom tavanu ubio ga je onaj koji je jači bio i branio svoje. Vi pišete: pravo je. Jest. Ali kad bi ta ista pravda svakome od vas koji je jednom dirnuo u tuđe dosudila tane, Ja se bojim da carski arsenal ne bi imao dovoljno metaka za svu tu rpu poštenih hajduka. Opasno je zazivati pravdu! Svi ljudi griješe mnogo i teško, tek siromasima Bog lakše prašta. On je izdahnuo na tavanu i za njim neće niko plakati, a leš mu je oskrnavio žurnalist, hulja. U mračnom neznanom grobu počiva bezimeni zlikovac, dobro mu je jer ne živi, a nad njim moja pjesma gori u ogorčenju i samilosti. Ivo Andrić: »Nemiri«, 1920. I SUSRET NA PONTE-ROSU. VIDA ZAGORCA I ŽIKU PETROVIĆA SENJOR PALMOS BACAO JE SVOJIM AJKULAMA. PISMO KONZULU. ADIOS! Vida Zagorca, najnesrećnije emigrantsko biće na svetu, sreo sam na tršćanskoj pijaci Ponte Roso, jednog ledenog i vetrovitog dana, godine 1975. Visok i pognut u ramenima, upalih i izbrazdanih obraza, očiju isplakanih i pustih, taj neobični čovek išao je za Jugoslovenima koji su se tiskali oko štandova sa bofl robom i šaputao: »Sve je gotovo… sve je gotovo za crnog Vida Zagorca…« Vid Zagorac bio je sav u krpama koje su nekad bile mornaričke, u cipelama razjedenim morskom solju, sa zavežljajem koji je celu njegovu figuru činio prosjačkom. Vid je bio preplanuo, te mi se činilo da je upravo stizao sa plovidbe dale