E-Book Overview
„Priča o vezirovom slonu“ (1947) jedna je od Andrićevih pripovedaka iz travničkog života koja je započeta komentarom o nastajanju narodnih priča, njihovom čuvanju i trajanju. Ispričana je u trećem licu, sa dominacijom tona legende. „U tim ponajčešće izmišljenim pričama krije se, pod vidom neverovatnih događaja i maskom često izmišljenih imena, stvarna i nepriznavana istorija toga kraja, živih ljudi i davno pomrlih naraštaja.“ Jedna od takvih priča govori o tiraniji i surovosti novopostavljenog travničkog vezira, ali i o njegovoj strasti prema egzotičnim životinjama koje je zajedno sa Konakom doveo u Travnik.
E-Book Content
IVO ANDRIĆ
PRIČA O VEZIROVOM SLONU I DRUGE ODABRANE PRIČE I PRIPOVETKE OBJAVLJIVANE 1946-1975.
GDJE JE ŠTO?
Pismo iz 1920. godine (1946) Susedi (I946) Priča o vezirovom slonu (1947) Razgovor (1948) Ćilim (1948) Bife »Titanik« (1950) Na obali (1952) Pre nesreće (odlomak) (1952) Nemirna godina (1953) Aska i vuk (1953) Reči (1954) Proba (1954) Jelena, žena koje nema (Na putovanju, 1955) Panorama (1957) Osatičani (1958) Lov na tetreba (1959) Letovanje na jugu (1959) Đorđe Đorđević (1959) Razaranje (1960) Jelena, žena koje nema (Do dana današnjeg, 1961) Sarači (1966) Legenda o pobuni(1971) Slepac (1975) RJEČNIK
Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanja jednog naroda da zdrav razum i prav sud u njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla u svetu oko sebe nego ni svoju sopstvenu korist od očigledne štete. Znakovi pored puta (SD, knj. 16, str. 153, Sarajevo 1986)
PISMO IZ 1920. GODINE Mart mesec 1920. godine. Železnička stanica u Slavonskom Brodu. Ponoć prošla. Sa neodređene strane duva vetar, koji ovako neispavanim i od putovanja zamorenim ljudima izgleda hladniji i jači nego što je. U visini promiču zvezde između uzvitlanih oblaka. U daljini, po nevidljivim kolosecima kreću se, brže ili sporije, žute i crvene svetlosti zajedno sa prodimim glasom kondukterskih pištaljki ili otegnutim zviždukom lokomotiva, u koji mi putnici unosimo melanholiju naše zamorenosti i čamotinju dugog, zlovoljnog čekanja. Pred stanicom, pored prvog koloseka, sedimo na koferima i čekamo voz kome ne znamo ni čas dolaska ni čas odlaska; jedino što znamo, to je da će biti prepun, nabijen putnicima i prtljagom. Čovek koji sedi pored mene moj je davnašnji poznanik i prijatelj koga sam za posiednjih pet-šest godina izgubio iz vida. Zove se Maks Levenfeld, lekar je i lekarski sin. Rodio se i odrastao u Sarajevu. Otac mu je kao mlad lekar napustio Beč i nastanio se u Sarajevu, gde je stekao veliku praksu. Poreklom su Jevreji, ali već odavno pokršteni. Majka mu je rodom iz Trsta, kći italijanske baronice i austrijskog pomorskog oficira, potomka francuskih emigranata. Njenog stasa, hoda i gospodstvenog načina odevanja sećaju se dva naraštaja Sarajlija. To je bila jedna od onih lepotica čiju lepotu i najdrskiji i najsiroviji ljudi gledaju sa poštovanjem i obzirom koje inače nemaju. Zajedno smo išli u sarajevsku gimnaziju, samo što je on bio za tri razreda preda mnom, što u tim godinama znači mnogo. Sećam se nejasno da sam ga primetio čim sam došao u gimnaziju. On je tada pošao u četvrti razred, ali se još odevao kao dete. To je bio snažan dečak, »Švapče«, u marinskom odelu tamnomodre boje, sa lengerima izvezenim u uglovima široke mornarske kragne. Nosio je još uvek kratke pantalone. Na nogama plitke crne cipele savršenog oblika. Između belih kratkih čarapa i pantalona - goli snažni listovi, rumeni od krvi i već osuti svetlim maljama. Tada između nas nije bilo i nije moglo biti dodira. Sve nas je delilo - godine, izgled i navike, imovno stanje i društveni položaj naših roditelja. Ali mnogo bolje ga se sećam iz docnijeg vremena, kad sam ja bio u petom a on u osmom razredu. Tada je to već bio protegljast