E-Book Overview
...Posebnu draž predstavlja činjenica da je osnovu za jednu od Andrićevih najboljih priča, „Jelena, žena koje nema“, predstavljalo jedno posebno iskustvo doživljeno upravo u Krakovu. O tome se u našoj kritici znalo vrlo malo i najvažniji radovi o ovom biografskom detalju, o kulturnim vezama s Poljskom i o formiranju Andrićevog književnog dela ne samo što nisu raspleli i istražili šta se sve događalo u tako važnom trenutku već nisu dali ni pravu sliku Andrićevog iskustva, niti odgonetku misterije o Jeleni. Na tom mestu, u godini Andrićevih jubileja, počinje istraživanje prof. dr Silvije Novak Bajcar, koja je uspela ne samo da odgonetne ko je bila Jelena, trajna inspiracija Andrićeve proze koja je trajala pola veka, već i mnogo važnije od toga, da pokaže u kakvom se kulturnom ambijentu Andrić prepoznao i saživeo s jednom boljom, uzvišenom slikom autorskog poziva i kulturne misije. ...Knjiga je plod traganja koje približava čak i intimni, onaj sasvim neuhvatljivi svet velikog pisca, dobitnika Nobelove nagrade za književnost, u kojem se susreću bosansko-hercegovačka, hrvatska i srpska književnost i kultura.
E-Book Content
IVO ANDRIĆ JELENA, ŽENA KOJE NEMA ANIKINA VREMENA Šezdesetih godina prošloga stoleća prodirala je i u najudaljenije krajeve ove zemlje neodređena ali jaka želja za znanjem i boljim životom koji znanje i prosvećenost donose sobom. Ni Romanija ni Drina nisu mogle sprečiti da ta želja ne prodre i u Dobrun i ne ozari i popa Kostu Porubovića. A pop Kosta, čovek već u godinama, bacio je pogled na svog sina jedinca Vujadina, bledog i bojažljivog dečaka. Odlučio je po svaku cenu da ga da na škole. Preko svojih prijatelja, nekih sarajevskih trgovaca, uspeo je da ga pošalje čak u Karlovce, „da uhvati bar godinu-dve bogoslovije“. Toliko je upravo i uhvatio, jer potkraj druge godine umre naglo pop Kosta. Vujadin se vrati kući, i tu ga oženiše i zapopiše na očevoj parohiji. Već prve godine žena mu rodi, istina žensko, ali godine su pred njima, i svi su izgledi da će Porubovići još zadugo popovati u Dobrunu. Samo, sa pop-Vujadinom nije bilo sve u redu. Ne bi se moglo određeno kazati, i niko nije pravo ni znao, ali svak je osećao da ima neka nelagodnost između novog popa i parohijana. A ta nelagodnost nije mogla da se odbije na mladost i neveštinu popa Vujadina, jer se nije smanjivala nego s vremenom sve više rasla. Pop Vujadin je bio stasit i lep kao svi Porubovići, ali mršav, bled, neobično povučen i ćutljiv, i pored sve mladosti sa nečim starački hladnim i sivim u glasu i očima. Pred samu austrijsku okupaciju zadesi popa Vujadina nesreća: umrla mu je popadija pri porođaju drugog deteta. Otada još se više otuđi od sveta. Devojčicu dade ženinoj rodbini u Višegrad, a on je živeo u velikoj zgradi kraj dobrunske crkve, sam, gotovo bez ikakve posluge. Obavljao je redovno obrede, odazivao se na sahrane, vršio krštenja i venčanja i čitao na zahtev molitve, ali nije razgovarao ni pio sa seljacima u crkvenoj porti, nije se šalio sa snašama, ni prepirao zbog bira s dužnicima. Zato narod, koji i inače zazire od čutljiva i žalosna čoveka, a naročito hoće zdrava i rečita sveštenika, nije nikako mogao da se privikne na pop-Vujadina. Svaku bi mu drugu manu lakše oprostili. Žene, koje i na selu stvaraju dobar ili rđav glas, govorile su za pop-Vujadina da mu kiša iz čela bije, da im se ne mili crkva, i uvele pominjale „pustog pop-Kostu“. - Tup je i izgubljen - žalili su se seljaci, i sećali se odmah popVujadinova oca, pokojnog pop-Koste, čoveka gojazna, vesela, a pametna i rečita, koji je živeo lepo i s narodom i s Turcima, i s malim i velikim, čija je sahrana bila opšta žalost. Stariji ljudi su pamtili i Vujadinova deda, pop-Jakšu, zvanog Đakon. I to je bio sasvim drukčiji čovek. U mladosti je bio hajduk, i nije to krio. Kad bi ga zapitali: „Zašto tebe, oče popo, zovu Đakon?“ - on bi odgovarao slobodno i nasmejano: - E