E-Book Content
Mihail Bahtin PROBLEMI POETIKE DOSTOJEVSKOG OD PISCA Ovaj rad je posvećen problemima poetike Dostojevskog i u njemu se razmatra stvaralaštvo Dostojevskog samo iz tog ugla. Dostojevskog smatramo jednim od najvećih novatora u oblasti umetničke forme. On je stvorio, po našem mišljenju, potpuno novi tip umetničkog mišljenja, koji smo uslovno nazvali polifonijskim. Ovaj tip umetničkog mišljenja došao je do izražaja u romanima Dostojevskog, ali njegov značaj prevazilazi okvire isključivo romanesknog stvaralaštva i dotiče se nekih osnovnih načela evropske estetike. Može se čak reći da je Dostojevski stvorio novi umetnički model sveta, u kome su mnogi osnovni momenti stare umetničke forme podvrgnuti korenitom preobražaju. Zadatak ovog rada je upravo u tome da putem književno-teorijske analize otkrije to principsko novatorstvo Dostojevskog. U obimnoj literaturi o Dostojevskom, naravno, nisu mogle ostati neprimećene osnovne specifičnosti njegove poetike (u prvoj glavi ovoga rada dat je pregled najhitnijih stavova o tom pitanju), ali ono principijelno novo što te specifičnosti nose, kao i njihovo organsko jedinstvo u umetničkom svetu Dostojevskog u celini, ni iz daleka nisu još potpuno otkriveni ni osvetljeni. Literatura o Dostojevskom bila je prvenstveno posvećena ideološkoj problematici njegovog stvaralaštva. Efemerna zaoštrenost ove problematike potiskivala je dublje i trajnije strukturne momente njegove umetničke vizije. Često se sasvim zaboravljalo da je Dostojevski pre svega umetnik (istina, izuzetnog tipa), a ne filozof ili publicist. Posebno izučavanje poetike Dostojevskog ostaje aktuelan zadatak nauke o književnosti. Naša knjiga, koja je prvi put izašla 1929. godine pod naslovom Problemi stvaralaštva Dostojevskog, ispravljena je i znatno dopunjena za ovo, drugo, izdanje. Ali, naravno, i ovoga puta ona ne može pretendovati na potpunost u razmatranju postavljenih problema, naročito tako složenih kao što je problem celine polifonijskog romana. Kurzivom su označena sva mesta koja je Bahtin podvukao, a reci koje je podvukao Dostojevski ili neki drugi autor označene su boldom (prim. prev.). GLAVA PRVA POLIFONIJSKI ROMAN DOSTOJEVSKOG I OSVETLJAVANJE TOG ROMANA U KRITIČKOJ LITERATURI Pri upoznavanju sa obimnom literaturom o Dostojevskom, dobijamo utisak da se u njoj ne govori o jednom autoru-umetniku koji je pisao romane i novele, već o čitavom nizu filozofskih stavova nekolicine autora-mislilaca - Raskoljnikova, Miškina, Stavrogina, Ivana Karamazova, Velikog inkvizitora i drugih. Za književno-kri-tičku misao stvaralaštvo Dostojevskog se raspalo na niz samostalnih protivrečnih filozofskih konstrukcija koje zastupaju njegovi junaci. Tu ni izbliza nisu na prvom mestu filozofski pogledi samoga autora. Za jedan deo kritičara glas Dostojevskog se stapa sa ovim ili onim njegovim junakom, za druge je on specifična sinteza svih tih ideoloških glasova, za treće, najzad, glasovi junaka prosto zaglušuju glas autora. Kritičari polemišu sa junacima, uče od njih, pokušavaju da razviju njihove poglede do celovitog sistema. Junak je ideološki autoritativan i samostalan, tretiran je kao autor sopstvene ideološke punovredne koncepcije, a ne kao objekat umetničke vizije Dostojevskog koja mu daje definitivan oblik. U svesti kritičara direktan punovredan smisao reci junaka razbija monološku ravan romana i poziva na neposredan odgovor, kao da junak nije objekat autorove reci, već punovredan i ravnopravan nosilac sopstvene reci. Potpuno tačnu ocenu ove karakteristike literature o Dostojevskom dao je B. M. Engeljgart. "Čitajući rusku kritičku literaturu o delima Dostojevskog" - kaže on - "veoma se lako može zapaziti da ona, uz malobrojne izuzetke, ne prevazilazi duhovni nivo njegovih omiljenih junaka. Ne gospodari ona materijalom, već materijal u potpunosti vlada njome. Kritička literatura još uvek uči od Ivana Karamazova i Raskoljnikova, Stav