E-Book Overview
LogosArt, 2003. — 295 s.
Britanski pedagog Aleksandar Nil osnovao je sredinom dvadesetih godina XX veka školu pod imenom Samerhil, a nastavu i vaspitanje u njoj postavio na potpuno novim pedagoškim i psihološkim osnovama. Poslednjih decenija rad Aleksandra Nila i njegove škole bili su predmet žestoke kritike i osporavanja, ali su dobili i velika priznanja eminentnih pedagoga, psihologa i antropologa. Škola Samerhil je i danas veoma aktivna i veća nego ikada, sledeći pedagoške stavove njenog osnivača.
E-Book Content
Naslov originala: A. S. Neill: SUMMERHILL — A Radical Approach to Child Rearing © Hart Publishing Co., 1960. Britanski pedagog Aleksandar Saterlend Nil (rođen 1883) osnovao je 1921. godine u jednoj engleskoj pokrajini školu Samerhil, u kojoj su nastava i vaspitanje dece postavljeni na potpuno nove pedagoške i psihološke osnove. Rad u Samerhilu, o kome govori ova knjiga, smatra se jednim od najznačajnijih pedagoških eksperimenata XX veka. Poslednjih decenija Nilov rad i njegove ideje bili su predmet žestoke kritike, ali su dobili i velika priznanja eminentih pedagoga, psihologa i antropologa. Predgovor za ovu knjigu napisao je Erih From.
PREDGOVOR ERIHA FROMA I Napredni mislioci proklamovali su tokom XVIII veka ideje o slobodi, demokratiji i samoopredeljenju, i te su ideje u prvoj polovini XX veka urodile plodom u oblasti obrazovanja. Zamenjivanje autoriteta slobodom bilo je osnovni princip tog samoopredeljenja. Njegov smisao počivao je u podučavanju deteta bez upotrebe prinude i to podsticanjem detinje radoznalosti i spontanih potreba, kako bi se pobudilo interesovanje deteta za svet koji ga okružuje. Ovakav stav označio je početak progresivnog obrazovanja i predstavljao važan korak u razvoju ličnosti. Ipak, rezultati novog metoda behu često ispod očekivanja. U poslednje vreme ima sve više nepovoljnih reagovanja na progresivno obrazovanje. Danas mnogi veruju da je sama ta teorija pogrešna i da bi je trebalo baciti u zapećak. Jača pokret u pravcu pooštravanja discipline, a takođe i kampanja da se nastavnicima javnih škola dozvoli fizičko kažnjavanje učenika. Možda je najvažniji činilac u ovakvom reagovanju veliki uspeh koji je u nastavi postignut u Sovjetskom Savezu. U toj zemlji se u punoj meri primenjuju starinski autoritarni metodi, a izgleda da njihovi rezultati, bar što se tiče samog znanja, ukazuju na to da bismo i mi bolje učinili ako bismo se vratili starim disciplinskim merama i prenebregli slobodu deteta.
Da li je ideja o obrazovanju bez upotrebe prinude pogrešna? Pa čak i ako sama ideja nije pogrešna, kako možemo objasniti njen relativan neuspeh? Verujem da ideja o slobodi dece nije bila pogrešna, ali da je ona gotovo uvek bila izvitoperavana. Da bismo tom pitanju pristupili na jasan način, najpre moramo razumeti prirodu slobode, a da bismo to učinili moramo napraviti razliku između javnog autoriteta i anonimnog autoriteta1. Javni autoritet se primenjuje neposredno i izričito. Osoba od autoriteta otvoreno saopštava onoj koja joj je podređena: »Moraš to da učiniš. U protivnom, protiv tebe će biti primenjene izvesne sankcije.« Anonimni autoritet teži da prikrije upotrebu prinude. On se pretvara da autoritet ne postoji, da se sve čini uz saglasnost pojedinca. Dok je nastavnik u prošlosti govorio Džoniju: »Moraš to da učiniš, inače ću te kazniti«, savremeni nastavnik kaže: »Siguran sam da će ti se dopasti da to učiniš«. U potonjem slučaju, sankcija za neposlušnost ne sastoji se u telesnom kažnjavanju, već se ogleda u ožalošćenom licu roditelja ili, što je još gore, u komuniciranju osećanja »neprilagođenosti«, osećanja da se ne postupa onako kako postupaju ostali. Javni autoritet koristio je fizičku prinudu, dok anonimni autoritet primenjuje psihičko manipulisanje. Prelaz sa javnog autoriteta devetnaestog na anonimni autoritet dvadesetog veka bio je uslovljen organi